Станишта и врсте конопље

На непрегледним пространствима Кине још увек расте самоникла конопља (Cannabis sativa ssp.spontanea), из које је , још у праисторијским временима, потекла једна од првих култивисаних биљака (Cannabis sativa ssp.culta), која се затим, различитим путевима, преко птица, путника, војсковођа, трговаца, морепловаца, проширила на цео свет, свуда где је топло, влажно и плодно земљиште, потврдили су научници на основу археолошких доказа и истраживања историјских чињеница.

Да би развејали сумње, недоумице и заблуде које се настају око разумевања улоге ове биљке за људски род, а наравно и на животињску и биљну врсту, овим писмом желимо да укажемо на оно што је, према опште прихаваћеној ботаничкој подели, већ познато, а то је да фамилији CANNABINACEAE, припадају КОНОПЉА (Cannabis) И ХМЕЉ, (Humulus), а да род CANNABIS надаље чине две врсте :
ОБИЧНА КОНОПЉА ( Cannabis sativa) и ИНДИЈСКА КОНОПЉА ( Cannabis indica ).

Приказаћемо надаље вишеструку примену обичне конопље, која се гаји због влакна и семена, а поменућемо и индијску конопљу, која се гаји због добијања опојне дроге, познате као хашиш.
Примена ове две врсте конопље је различита јер су различита и њихова биохемијска својства, а погрешна слика о конопљи најчешће настаје кад се поистовете ове две врсте конопље.

У овом тексту, нећемо улазити у разматрање смисла постојања дуалитета Богом даних врста у оквиру истог рода, нећемо се дакле бавити питањем зашто сваки род доноси две врсте, или, да кажемо другачије, зашто исти род често у природи има ”две стране медаље”, (печурку јестиву и отровну, лептира корисног и штетног, и тако даље), које је, као књижевну тему, у свом делу “Доктор Фаустус”, обрадио немачки писац Томас Ман, нити ћемо сугерисати своје мишљење о црвеној линији која дели употребу од злоупотребе Богом даних супстанци и материја, него ћемо само сажето приказати већ проучене и прихваћене чињенице о конопљи, поштујући у потпуности слободну вољу сваке поједине личности да расуди о користи или штетности ове биљке по човека.

Када је реч о својствима, најважнија разлика између ове две врсте конопље је у најактивнијем састојку канабиса који изазива промену свести, а то је делта 9 тетрахидроканабилон (THC), кога у обичној конопљи има занемарљиво мало, а у индијској знатно више.
Горња граница присуства THCa у европским сортама конопље , регистрованим за употребу у индустријске сврхе, регулисана је и законом, према важећим стандардима Европске Уније, по којима THC не сме бити виши од 0,3%. Злоупотреба је тиме потпуно онемогућена.

Иако је конопља дводома, једногодишња биљка, узгајају се сорте, често једнодоме, да би боље успеле у одређеним климатским подручјима, да би донеле посебно фина влакна, већи принос семена, или целулозе.

Обична гајена конопља има крупно семе, сивосмеђе боје. Дивље семе је тамније и ситније. Стабљика је висине од 1 до 5 метара. Слабо је разграната, што зависи од пола биљке и густине засада. Сорте развијене на бази централноевропских и јужноевропских типова, изузев две мађарске сорте, могу се гајити у регионима северне географске ширине, али, нису погодне за екваторијалне и субтропске пределе.

Европске сорте индустријске конопље на овом тлу не могу да достигну одговарајућу висину ни отпорност на болести и инсекте у новој средини. За сада у субтропским областима, Камбоџи, Бразилу, Јамајки, Хавајима, Нигерији, Вијетнаму, успевају биљке са високим садржајем THCa, до 3%, а ниским садржајем влакана.

Индијска конопља је разграната, висине од 1,5 метар, а листићи су ситни, пругасти и бројнији него код обичне конопље. Семе индијске конопље је сјајно и тамно.
Она се већ хиљадама година узгаја се широм планете, да би се од смоластих супстанци цвета и лишћа правио низ психоактивних препарата.
Проценат THCa у цветовима конопље гајене за опијате је 20-30% , а у хашишу, који се добија прерадом смоле има га 40-45%, десет пута више него у марихуани, под којом подразумевамо осушени цвет конопље.
Највише THCa се налази у женским биљкама, па се код узгоја ове врсте конопље, одстрањују процветале мушке биљке. Смоласте материје добијене из неоплођених женских цветова нарочито су цењене као опијат.
Посебно познати узгајивачи су Индија, Иран, Турска, Сирија ,Пакистан и Средња Aмерика.